Пролог

ВИШЕ ОД ГОДИШЊИЦЕ, МОЛИТВЕ, ПОСВЕТЕ
Његош и ми

Гледа нас Његош, нетремично и ћутке. Мирно. Не чуди се. Зна сва лица зла, па и ово данашње. Зна колико је оно дошло на нас, а колико кроз нас.
Ове године навршава се два века од Његошевог рођења, а то се у јавности протектората тек спорадично помене. Шта ћеш, није згодно. Разбојник који је засео на пола његове столице руга му се откривајући му споменик у „мајци руских градова”. Ако је Његош мера, а јесте, онда смо ми заиста тако срозани и малецни, патуљци свеколики.
Био је древни Свети Владар, последњи у Срба, у времену тежем али чистијем од овог. Уједињавао је у себи фигуре првог свештеника, државника и првог међу витезовима. Фигуре светог песника и светог ратника. Poeta sacer, с једном ногом у овом, с другом у вишим световима. У том српском покосовском збегу укопаном у небо, званом Црна Гора, био је громобран на врху народа. Примао је на себе главне ударе сила зла, да на нижа и нејака плећа не пада више но што могу понети. Прима те ударе и сад, зато га толико клевећу и седам пута сахрањују, зато је једини владика на свету ком се на гробу тропар не чује и свећа не гори.
Потписао се као „пустињак цетињски”. Велики посвећеници знају да је био тајновидац. Андрић га је назвао „трагичним јунаком косовске мисли”. „И да сав наш народ изумре, то је песник који би јасно и горостасно сачувао лик његов међу народима”, писао је Црњански.
Помени нас, Свети Владико.
И опрости. Опрости.
Ако не можемо ми, нека мир пронађу бар Твоје кости.
Допусти нама, патуљцима, да дорастемо до свете деснице Твоје.